Pustila sam te u život.
Nisam birala, a nisam se ni pitala da li će tako da bude.
I sada više ne mogu da te pustim od sebe.
A i zašto bih te puštala…
Ne znam šta si u mojim očima pokušavao da vidiš,
šta si vidio,
i šta bi želio da vidiš.
Ali znam da sam ti dopustila da vidiš mnogo više nego bilo ko drugi.
Možda sam i ja mogla da vidim i znam mnogo više o tebi,
ali me je sputavalo to što sam svaki put u tvojim očima tražila samo jedno – svoj odraz.
I znaš, ponekad sam ga i pronalazila.
Ali čim bih pomislila na … ljubav, sebe više ne bih vidjela.
Jer, zabranjuješ mi da se nadam, a sve dublje me uvlačiš u san.
Ti budiš nemir i daješ sebi za pravo da nikada ne prestaneš da činiš moje snove i većim i daljim.
Ipak, budiš radost i znaš kako da oživiš život u meni.
Naučio si me…
Da želim, ali da se ne nadam.
Da zajedno možemo sve, ali da je iznad svega izbor u nama samima.
Da sada možemo mnogo, ali da ćemo jednom moći mnogo više.
Da neke stvari čekaju pravo vrijeme, a da pravo vrijeme čeka nas.
Naučio si me da između riječi i ćutanja odaberem riječ
i da onda kad govorim, govorim ono što želim.
Ti si birao da slušaš ono što kažem,
a ja sam birala da kažem ono što želim da čuješ.
Želim da čuješ da uspijevaš svu vječnost pretvoriti u jedan trenutak – onda kad si tu.
I da je taj trenutak sve što mi nedostaje u životu.
Danica Radović
