Do Not Stand At My Grave And Weep ~ Mary Elizabeth Frye

Do not stand at my grave and weep,

I am not there; I do not sleep.

I am a thousand winds that blow,

I am the diamond glints on snow,

I am the sun on ripened grain,

I am the gentle autumn rain.

When you awaken in the morning’s hush

I am the swift uplifting rush

Of quiet birds in circling flight.

I am the soft starlight at night.

Do not stand at my grave and cry,

I am not there; I did not die.

Fernando Pesoa

Ako umrem mlad,
A da nijednu knjigu pre smrti ne objavim,
A da ne vidim kako bi izgledali moji stihovi u štampanom izdanju,
Molim one koji budu hteli da se zbog mene sekiraju
Da to ne čine.
Ako se tako zbilo, tako treba da bude.
Čak i da moji stihovi nikad ne budu štampani,
Oni će imati svoju lepotu, ako budu lepi.
Al oni neće moći da budu lepi i da ostanu neodštampani,
Jer korenje može stajati ispod zemlje
Ali cveće cveta na slobodnom vazduhu i da ga svi vide.
Tako mora da bude, po sili zakona.
Niko i ništa ne može to da spreči.

Ako budem umro jako mlad, počujte ovo:
Oduvek sam bio samo dete koje se igralo.
Bio sam paganin poput sunca i vode,
Ispovedao jednu veru za koju jedino ljudi ne znaju.
Bio sam srećan jer ništa nisam tražio,
Niti sam se trudio da išta pronađem,
Niti sam našao ijedno drugo objašnjenje
Sem da reč objašnjenje nema nikakvog smisla.

Nisam imao drugih želja sem da stojim na suncu il na kiši -
Na suncu kada je sunca bilo
I na kiši kada je kišilo
(A nikad obrnuto)
Da osećam toplinu i hladnoću i vetar
I da ne idem dalje.

Jednom sam voleo, smatrao da će me voleti,
Ali nisam bio voljen.
Nisam bio voljen iz jednog jedinog krupnog razloga -
Jer mi to nije bilo pisano.

Uteših se vrativši se suncu i kiši,
I sedeći opet na svom kućnom pragu.
Uostalom, polja nisu jednako zelena za one koji su voljeni
Kao za one koji to nisu.
Osećati znači biti rasejan.

Piši mi na zelenu adresu ljeta ~ Izet Sarajlić

Piši mi na zelenu adresu ljeta.
Poljupci koje mi šalješ neka bude posljednje večernje novosti.
Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti.
Jutros su opet pisali nešto povodom moje
najnovije zbirke.
O uticajima ponovo izmislili su čitave priče.
Najveći uticaj na mene izvršila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su prećutali, jer, zaboga, koga se to tiče.
Koga se tiče to što si ti za mene i Honolulu i
Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajući, obiđoh uzduž i popreko.

Tvoje ime nije ušlo ni u jedan leksikon.

Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom “Ko je ko”

Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijeće u vazi.

Tvoje oči su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi.

~~Renato Zero

Kamo sreće da meni pripadne
da brinem о tvojim danima,
da te budim sa kafom
i kažem ti da ne stariš uopšte,
da razvežem sve tvoje čvorove
i najtvrdoglavije tuge.
Kamo sreće!

Кamo sreće da i meni pripadne
malo te sreće!
Кamo sreće da te čekam
sutra, i оpet sutra, i оpet, sutra,
Slediću te kao senka,
(nežnost је moj talenat)
Neću te оbmanjivati,
biću uvek na onoj udaljenosti koju ti želiš.
I ја ponešto umem.
Probaj me.

Da me poznaješ, priznala bi sigurno
da imam krila, da imam veliki nered u glavi
i da samo ti možeš da me izlečiš.
Оstani!
Spreman sam da se zaustavim ovde
ako nebo tako želi.
Uzmi me u letu i ne dozvoli da ikad padnem!
Ко је јednom bio na ovoj visini,
ne spašava se nikada!
Voliš li me? Kamo sreće...!

~Desanka Maksimović

Ti kišu voliš, evo kiša pada.
Ne čini li ti se, blage uspavanke
Što bi ih s najdražih usta hteo čuti,
Glasovi o kojim uvek sa žudnjom snevaš
Po svoj vasioni da su razasuti?.

Ne čini li ti se da najslađi snovi
U suze teku pretvoreni mnoge
Ne čini li ti se, negde, kao plima
Nečija nežnost prema tebi raste,
I prosipa se tu, pred tvoje noge?
Ne čini li ti se neko tiho zove:
"Dođi k meni, dođi, dođi".

Ne čini li ti se da govore kapi,
Da odjekuju svi prostori suri:
Požuri k meni, požuri, požuri.
Ne čini li ti se bezbroj nekih grla
Nečijim mekim glasom umiljatim
Da ti govori
Patim, patim, patim.

Ne čini li ti se pljusak milovanja
O kom se u najtišim časovima sanja
Da lije sa svih grana i oluka,
Buja po gradskim pločnicima golim,
I da glas neki toploga prizvuka
Sumori odasvud
Volim, Volim, Volim.

Ne čini li ti se u naletu jačem
Neko, ko dugo je suze uzdržavo,
Da sad ih lije i bolje mu biva?
Ne čini li ti se, odasvud se sliva
Odasvud roni
Plačem, plačem, plačem.

Ne čini li ti se, mada sunca nema
Lepota neka kako sviće svuda
O kojoj si sanjao od postanja?
Ne lini li ti se da govore kapi
Da lujes iz njih topla obećanja:
Dogodiće se
Čuda, čuda, čuda.

~ Sve što želim da znaš... ~

Pustila sam te u život.

Nisam birala, a nisam se ni pitala da li će tako da bude.

I sada više ne mogu da te pustim od sebe.

A i zašto bih te puštala…

Ne znam šta si u mojim očima pokušavao da vidiš,

šta si vidio,

i šta bi želio da vidiš.

Ali znam da sam ti dopustila da vidiš mnogo više nego bilo ko drugi.

Možda sam i ja mogla da vidim i znam mnogo više o tebi,

ali me je sputavalo to što sam svaki put u tvojim očima tražila samo jedno – svoj odraz.

I znaš, ponekad sam ga i pronalazila.

Ali čim bih pomislila na … ljubav, sebe više ne bih vidjela.

Jer, zabranjuješ mi da se nadam, a sve dublje me uvlačiš u san.

Ti budiš nemir i daješ sebi za pravo da nikada ne prestaneš da činiš moje snove i većim i daljim.

Ipak, budiš radost i znaš kako da oživiš život u meni.

Naučio si me…

Da želim, ali da se ne nadam.

Da zajedno možemo sve, ali da je iznad svega izbor u nama samima.

Da sada možemo mnogo, ali da ćemo jednom moći mnogo više.

Da neke stvari čekaju pravo vrijeme, a da pravo vrijeme čeka nas.

Naučio si me da između riječi i ćutanja odaberem riječ

i da onda kad govorim, govorim ono što želim.

Ti si birao da slušaš ono što kažem,

a ja sam birala da kažem ono što želim da čuješ.


Želim da čuješ da uspijevaš svu vječnost pretvoriti u jedan trenutak – onda kad si tu.

I da je taj trenutak sve što mi nedostaje u životu.

Danica Radović

Bićeš čovek, sine moj... ~ Radjard Kipling

Ako mozes da vidis unisteno delo svoga zivota
I bez reci da ga ponovo gradis,
Ako bez uzdaha i protesta da podneses
Gubitak onoga sto si dugo sticao,
Ako mozes da budes ZALJUBLJEN,
Ali, NE I LUD OD LJUBAVI,
Ako mozes da budes JAK, a da ipak ostanes NEZAN,
DA NE MRZIS one koji tebe mrze,
a da se ipak brines i boris,
Ako mozes da slusas kako tvoje reci
Izvrcu nevaljalci da razdraze glupane,
I da cujes kako luda usta o tebi lazu
A da sam ne kazes nijednu laz;
Ako mozes da budes JEDNOSTAVAN ,
iako si savetodavac kraljeva,
Ako mozes da VOLIS SVE PRIJATELJE kao bracu,
A da ti nijedan od njih ne bude sve i sva,
Ako mozes da RAZMISLJAS,
da posmatras i upoznajes,
A da nikad ne postanes skeptik ili rusilac,
Ako znas da SANJARIS,a da ti san ne bude gospodar,
Da mislis a da ne budes samo mastalo,
Ako mozes da budes cvrst,ali nikad divlji,
Ako mozes da si HRABAR , a nikad ne obazriv,
Ako mozes da budes DOBAR,
ako mozes da budes pametan,
A da nisi cistunac i sitnicar,
Ako mozes da zadobijes POBEDU POSlE PORAZA
I da te dve varke podjednako primis,
Ako mozes da sacuvas hrabrost i glavu
kada je svi ostali gube,
Tada ce kraljevi- sreca i pobeda
Biti zauvek tvoji poslusni robovi,
A ono sto vise vredi nego svi kraljevi i slave-
BICES COVEK , sine moj.

More pre nego usnim – Branko Miljković

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u lažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istinita je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l´ moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
Tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Isčupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reci zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru izmedju nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

Bandit il pesnik ~ Rade Drainac

Priznajem da sam idiot i genije bio
I da su mi dani prošli nakrivljeni kao toranj u Pizi.
Zato se žurim u krčmu kao u operacionu salu.
Pa neka! 15.000.000 građana ove zemlje
Ako me ne upoznaju po poeziji upamtiće
Me po Skandalu.

I ni briga me nije
Što u dnu srčane aorte kroz dugu jesenju noć
Pesnik sa banditom boj bije!

Nikola Vranjković "MEDJUVREME"

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvat naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije između nas.
Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se - upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

Lord Byron - By the Deep Sea

Oh! that the Desart were my dwelling place,
With one fair Spirit for my minister,
That I might all forget the human race,
And, hating no one, love but only her!
Ye Elements!--in whose ennobling stir
I feel myself exalted--Can ye not
Accord me such a being? Do I err
In deeming such inhabit many a spot?
Though with them to converse can rarely be our lot.

There is a pleasure in the pathless woods,
There is a rapture on the lonely shore,
There is society, where none intrudes,
By the deep Sea, and music in its roar:
I love not Man the less, but Nature more,
From these our interviews, in which I steal
From all I may be, or have been before,
To mingle with the Universe, and feel
What I can ne'er express, yet can not all conceal.

NOĆ CURICE U POŽARU ČISTOG CVIJEĆA ~ Boro Kapetanović

Ugasi svjetlo ako želiš vidjeti prave stvari.
Upali cigaretu i nećeš biti sama.
Loši momci iz Alabame sviraju odličan bluz.
Odvrni.
Šteta je zaspati, curice.
Pogledaj kako trepere zvijezde i zamisli da si jedna od njih.
Heroji su obični ljudi i ne izgledaju strašno.
Krajnje je vrijeme da nešto učiniš sa svojim osmijehom curice.
Ljudi željni tuđeg osmijeha noćas tuguju po kafanama.
Prazan grad ne obećava ništa samo potrošenim kurvama.
Razgledaj malo bolje sličice iz ofucanog albuma.
Na fotografijama gdje si raščupana i grozna nebo je ipak plavo.
Ne pali svjetlo.
Iz mraka su svjetiljke na susjednim brdima mnogo nestvarnije.
Sve te glupe knjige o seksu neće ti ništa reći o ljubavi.
Sa TV ekrana šalju ti vještačku sreću.
Sladoled za budale.
Ne troši to, ribice.
Tvoj som je uzvodno, na dnu, i čeka te.
Tvoja istina ne zanima baš svakog krkana kojeg sretneš.
Pazi kome pričaš priče o svojoj duši.
Jorgovan pod tvojim prozorom slušaće te vjerno.
Suze na tvom jastuku pozlatiće pjesma noćnih ptica.
Upitaj mjesec koje je boje ljubav?
Gdje je moja, mjeseče? – pitaj mjesec, curice.
Ne živi u krizi koja se širi.
Svrati u bolje trenutke.
Popij nešto sa siromašnim studentom u pozorišnoj garderobi.
Taj momak zna gdje stanuju lijepi doživljaji.
Put do proplanka gdje žive ljubavne oluje.
Stazu do livade gdje bukti požar čistog cvijeća.
Plažu gdje ćeš biti srećna kao vjetar u krilima prepelica, djevojčice.
Zakači se za neku ideju.
Ideje su nevidljiva djeca.
Rađaj ih dok si besposlena, curice.
Razmontiraj taj ringišpil na besmislenom vašaru u svojoj glavi.
Odlijepi tu traku tuge kojom si se odjenula.
Provjetri haljine iz starog ormara i ne briši fleke iz tamo neke.
Obuci košulju od svitanja i stani pred ogledalo.
Otvori prozor da snovi nesrećnih dječaka ne lutaju.
Budi dan, djevojčice.
Saberi se.
Na raskrsnicama postoje pristojni pravci.
Važno je ne krenuti pogrešnim.
Skitnice su na pravom putu samo kad ne znaju kuda.
Uličari svoju sreću ne vozaju u automobilima.
Pješači curice, ako želiš vidjeti zvijezde.
Na svakoj strani svijeta niklo je nešto što vrijedi ubrati.
Uberi.
Ko oklijeva lađa ga ne čeka.
Kad otplovi maši maramom i vezi goblene.
Zar želiš?
Zar želiš da mašeš maramom i vezeš goblene cio život, curice?

Poraz jedne zvezde ~ Mika Antić

Moj umor potice od zvezda. Nad nekim krovom, u nekoj krosnji, na vrhu nekog grebena, vidis kako na tebi dolazi sjaj udaljenih i davno pomrlih galaksija, te da nista ne pocinje od tebe i da se u tebi nista ne moze zavrsiti.

One ti kazu: izmisli da tvoji okeani imaju ukus soli koji nije nalik na so ovih nasih okeana sto su bili.

Izmisli da planine imaju drugu grbavost, svetlost, drugu prozirnost, zemlja drugu mekotu...

Izmisli, vicu mi one svojim zutim glasovima obojenim sa nesto malo crvenog, izmisli, vicu da tvoje alge imaju drugu klizavost, da tvoji talasi imaju drugu boju glasa.

I jos mi vicu: zar mislis da su Gonzalo Nodal ili Vikinzi, Kolumbo ili ma ko od njih, vadili rukama kontinente iz mora?

Zar mislis da ste vi na zemlji sami stvarali boje, ukus aprila, miris sna? Zar mislis da stvarno mozes biti nesto drugo nego sto smo mi bili od postanka?

Govorim tako sa zvezdama. Kao sa smrcu. Ja znam da su one odavno negde umrle, u tim prostranstvima moga oka.

Kad uhvatim njihovu svetlost u dlanove, ona se raspada kao rondjave svetle krpe i kida kao pepeo. Jer, zvezde su odavno umrle. Ovo je samo svetlost koja dolazi do njih, bas kao sto ce jednog dana svetlost mojih snova doci do nekog drugog i dotaci mu rame ili uho, usne ili onu lepotu oka koja se naziva osmehom.

Govorim tako sa zvezdom. A ne mogu jos da umrem, iako mi svaka stvar koju srecem govori kao pokojniku. Ne mogu da umrem zato sto mirisem na ribu, na vodu Dunava, na travu koja nice oko panjeva, na tisinu... Stvarno, mirisem na tisinu.

Onda: uhvatim sebe da je sve to vec nekad bilo. Bili su cvetovi, bio je april, bili su tihi koraci po vodi, bio je smeh koza pretvoren u iskezenost, bila je dobrota i zlo, puzevi, skoljke, ljigavost riblje koze, sve je vec jednom tako davno bilo, kao moj lik, moj hod, moje moranje, moja usamljenost, moja vrtoglavost koja se rastavlja, dise, ide nekuda i posle mi se mrtva vraca.

Zaklopim oci. Ali to ne znaci da sam ugasio sazvezdje. Nebo moze biti siromasnije za jednu mrtvu zvezdu ili mrtvu galaksiji, ali ne i za njenu svetlost.

Nad nekim krovom, u nekoj krosnji, na vrhu nekog grebena jedna nova planeta koja tek raste iz pramagle, znam: vec je umorna od mog umora.
Neka nova planeta koja tek raste iz pramagle.

POSMRTNI MARS KLOVNOVA ~ Mika Antić

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice.

Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas chita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,

uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.

I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.

Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan os snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.

I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.

Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima.

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.

Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.

Pljujem ja pomalo na vs,
nadmeni buduci.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.

Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.

I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.

Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.

Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.

Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.

U destoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I cegrtaljke u sake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.

I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.

Jesenjin

I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.

Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
"Dobro veče", tiho ćeš mi reći.
"Dobro veće, miss", i ja ću tako.

I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema
tko izgori, taj ne može planut,
tko ljubljaše, taj ljubavi nema..

Čarobna pesma ~ Mika Antić

Vidim te vec,
istina-kao u nekoj srebrnoj magli,
ali divno te vidim:
na nogama ti cizme od sedam milja,
u ruci Aladinova lampa,
putujes na onom cudotvornom tepihu
iz 1001 noci,
preleces planine i mora
i dizes se visoko prema zvezdama.

Mozda ti i ne slutis
koliko volim tvoju trsavu glavu,
detinju glavu koja mirise na sapun
i penusavi aprilski vetar,

Glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne,
nedostizne,

glavu koja ce shvatiti bezmerja
i razdaljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre
i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
sto ce krenuti sutra
na nova nepoznata sunca.

Ja sam svoja putovanja
protutnjao pod celom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjas.

Cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
tako sam jednom leteo
cak do Kumove slame.

Dve,tri,pet casa vina
u restoranu kraj reke,
tako sam beskrajno lebdeo
kroz udaljena sazvezdja.

I jedan obican osmeh,
i jedno jesenje vece,
tako sam trazio nove
zlatogrive komete.

Tako sam sebi nasao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila.

Zato i hocu samo da te zamolim:
preleti beskonacnost
i pobedi vreme i mastu,
ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.

Dodirni rukama prasinu
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara,
al nikada ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.

Jer ljudska srca
zasadjena su nisko kao kupine
tu, gde su svici crveni dzinovi
naseg malenog kosmosa,
tu gde smo sebi nacinili
milimetarske beskonacnosti,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo:
ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura,
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje Vlasica.

Pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da disu i da ozive.

Ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.
Samo tako se mozemo
jedan drugom pribliziti.

Cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
moja i tvoja casa piva
u restoranu kraj reke,
i moje iskrene oci
i tvoje iskrene oci
u jedno jesenje vece
detinjasto i roditeljsko,

-to je ono prostranstvo
koje hocu da pomirim
izmedju moje i tvoje zvezde.

~Shall I compare thee to a summer’s day?~ Shakespeare

SHALL I compare thee to a summer’s day?
Thou art more lovely and more temperate:
Rough winds do shake the darling buds of May,
And summer’s lease hath all too short a date:
Sometime too hot the eye of heaven shines, 5
And often is his gold complexion dimm’d;
And every fair from fair sometime declines,
By chance, or nature’s changing course untrimm’d;
But thy eternal summer shall not fade,
Nor lose possession of that fair thou ow’st, 10
Nor shall death brag thou wander’st in his shade,
When in eternal lines to time thou grow’st;
So long as men can breathe, or eyes can see,
So long lives this, and this gives life to thee.

Došao sam tebi ~ Luis Aragon

Došao sam tebi kao što rijeka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje djetinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmjernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje sjećanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snjegovima
Razvalio sam svoju postelju rastjerao svoje dobre vile
Odrekao sam se već davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja plače u ponoći
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podijeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vjetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuće
I koja se strpljivo vraća neprimjetno u toku čitavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primjećuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vjernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te čeka na tvome uobičajenom mjestu
Okno sa koga tvoje cijelo gori gledajući u prazno
Petparački roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno prije no što je pročitano
Prekinuta rečenica na koju vraćati se nema značaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izađeš nesrećan sam kao i tvoje ogledalo

Tebi ljubavi ~ Dragana Konstantinović

1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom…
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime…
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj…

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime…
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje…?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan…

I već mi sve nade streme
2.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice…
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim…
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim…
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim…

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim

kroz zlato koje se prosu.
3.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka…
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka…

Moj požar obojen žutim…
Znam da do tebe stiže…
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže…?

4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno…
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno…
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo…
Nisu dovoljni u biti…
Ne dopiru istim sjajem…

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima…
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo…
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima…

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo…

Mesečevo srebro ~ Mika Antić

Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

Mart ~ Mika Antić

Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud

- unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u „E“ žicu kad plačem,
u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E“

- unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.

Al kad dođe da idem,
strašno moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno zašto ću.

Krv se sva u žeravicu pretvori.
Nebo dlanom poravnava puteve.
Široko me kiše zaobilaze.
Obuva mi sunce žute cipele.
Kad mi tako strašno mnogo dođe
samo idem, idem kao lud

- unutra u mene

Zahvalnica Miki Antiću - Viktor Milovančević

Upoznao sam ga kada mi je bilo svega pet godina.
Govorio mi je o nekakvom plavom čuperku….
Ništa nisam razumeo tu pijanu budalu…
Ali, on je bio uporan,
nastavljao je pričati…
Mitove o pticama,
o pismima koja je pisao nekoj tamo gospođici Vineti…
O mostovima i jedrima…
Pričao mi je tako neumorno, tako dugo.
A ja, kao svaki slinavi mališan, nisam se trudio da ga razumem.
Igrao sam se njegovim strpljenjem,
trošio sam njegovo vreme.
Onda je jednog dana samo nestao bez traga.
Nakon deset godina….
Tada sam imao petnaest,
ali ga i dalje nisam razumeo.
Dugo ga nije bilo…
Vreme je prolazilo…
Dan za danom…
Godina za godinom….
Počeo je da mi nedostaje…
Onda sam sasvim slučajno, na svoj dvadeseti rođendan
u nekom zabačenom uglu tavana pronašao pračnjavu kovertu…
Na njoj je pisalo: “ Nekome ko će razumeti “
Otvorio sam je, pažljivo režući ivicu
i zagledao se u zakrivljena slova.
Slike iz detinjstva su počele da se vraćaju…..
Rukopis dobro poznat….
Opet sam se setio svog učitelja…
Tada sam ga već,
iako ga nije bilo toliko dugo,
poštovao više nego sebe samog…
Sa velikom pažnjom, počeo sam čitati :

“ Mi smo se suviše sretali, ali ne znam, jesam li još uvek svuda gde su mi ostali tragovi? Ako sam Vam, mladi gospodine, mnogo puta rekao da Vas volim, verujte, nije to nikakva bajka. Vi ste me uvek onako blago slušali. Ali, bili ste suviše mladi da biste me razumeli. Sećate se… Učio sam Vas psovkama nežnosti, učio sam Vas o snovima, i čarolijama. Krišom sam Vas gledao dok ste šetali đačkim korzoom… Dok ste igrali čak i žmurke, mladi gospodine. Vas nikada nisu mogli naći, o, vrlo dobro se sećam- Krili ste se stalno pod onim starim mostom. Bili ste tako vešti. Ponosio sam se Vama.
Vama, koji ste dosadne pesme pretvarali u najlepše- one rođendanske, Vama, čija se ljubav nije mogla meriti ni sa Mesečevim srebrom… I Vama, koji ste jedini umeli i mogli, hodajući na rukama, obići čitav kvart.
Bio sam samo pešak u vašem životu… Ali znam, pustio sam koren. Znam, nosićete me u srcu kao ikonu, kao pesmu…. Bićemo doživotni saputnici.

Moram Vam priznati, kada sam odlazio, nespretno sam zgužvao sebi u džep par Vaših crteža, onako žurno… Da ne biste primetili… Da bih uvek imao nešto Vaše kod sebe… Ali sam i Vama ostavio ovo… Ovu poslednju baladu… Ne, nije ovo ispovest. Ovo je gore nego molitva. Hiljadu puta od jutos kao nekad Vas volim… Hiljadu puta od jutros ponovo se plašim – za Vas, izgubljenog u vrtlogu geografskih karata. Zato što znam…. Zaljubićete se… A onda ćete prestati da volite, i počećete da mislite ljubavlju… Izgubićete se u njenim očima, u njenim usnama. Poželećete da je odvedete na koncert za 1001 bubanj, pa ćete onako, malo opijeni, pevati najdivnije serenade pod njenim prozorom. Smišljaćete za nju čarobne pesme.
A sada bih Vas zamolio da skinete taj vragolasti osmeh sa lica jer, dragi gospodine, ovo nije samo bajka. Ovo je i opomena. Ljubav je zagonetka, a posle ljubavi… Posle ljubavi sledi posmrtni marš klovnova. Zato, poslušajte me. Pravite zoru kada je veče, putujte i drugom stranom vetra, i molim Vas, sakrijte se u pećine kada zagrmi. Slobodno… Nije sramota. Ta znate valjda, uvek sam Vas tome učio.
Za kraj, ako Vam nekada jave – Umro sam… Ne verujte, ja to ne umem. Samo uvek na jesen nestanem iz Novog sada.

P.S. Ne grickajte kao miš dane, jer svaka večnost je kratka. “

Sklopio sam pismo u dlanove
i bacio pogled ka prozoru.
Video sam jata ptica koja jure ka severu.
I po prvi put,
poželeo sam da budem među njima.
Po prvi put, poželeo sam da letim.
Divnije letim.
I to baš za Novi Sad!

******************

Novi Sad, snežan i beo…
Svi ljudi nekud žure,
ušuškani u svoje kapute i šalove.
Lutam pogledom
ne bih li pronašao nekoga ko bi mi,
možda mogao reći gde je on….
Došao sam čak i u iskušenje da,
pred svima glasno upitam :
“ Jeste li videli mog učitelja ? “
Ali ne…
Odlučio sam da ga sam pronađem.
Bio sam siguran da ću naići na njega
u prvoj boemskoj u koju uletim.
I bio sam u pravu.
Sedeo je u uglu stare krčme
Isti.. Kao nekad.
Sa cigaretom iza uha,
i po malo neurednom kosom.
Ko zna koliko me je dugo čekao….
Seo sam naspram njega,
i bez i jedne reči
počeo razgovor svog života
sa čovekom koji je od mene napravio čoveka.

“ Znam, nikada se nismo sreli. Ali jednom je moralo i do ovoga doći. Da sednem, pred Vas dragi učitelju, i da Vam kažem da sam napokon shvatio sve Vaše reči. Napokon sam razumeo šta ste mi bulaznili dok sam još uvek bio slinavi mališan. Sada, kada sam prestao biti dete, i postao čovek, kada sam postao ptica. Vise ne priznajem nedostižno, više ne bežim od mraka, već odlučno čekam da me pojede. A onda se opet bez trunke straha iskobeljam iz njegove utrobe, i poletim. Više ne gulim kolena kada padnem, ne čekam da mi se kosti zalepe za asfalt, nego žurno ustanem, obrišem prasinu, i nastavim dalje. A onda se ipak okrenem, da sa žaljenjem još jednom pogledam ono na šta sam se sapleo. Nekad je to bio samo neki mali šovek, a nekad je to bila i neka velika ljubav. Prestao sam da pravim razliku od kako sam naučio da lepše sanjam – od kako sam naučio da putujem i drugom stranom vetra.
Ne priznajem više ni godine, ni sate, ni minute. Život računam osmesima, poljupcima i zagrljajima. Samo po nekad na leđima osetim teret, ali onda se, baš onako kako ste me učili, sakrijem u pećine i tamo sačekam da oluja prođe. Tamo mogu sam, i na miru da se pomirim sa svojim neprijateljem, i da nastavim dalje.
Došao sam da Vam kažem da ste uvek bili u pravu. Za sve! Pohvaliću se, zaljubljen sam. Izgubio sam se u njenim očima, u njenim usnama.. Baš kao što ste mi govorili. I ne, nisam samo senku skrojio po njoj. Skrojio sam sebe celog po njoj. Sve one vetrenjače protiv kojih sam se borio su se zaustavile od kada je tu. I vetar se smirio. Pokrene se tek kada poželim da sklonim njenu kosu iz uha. Postala je moja plava zvezda – ono što sam tražio iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora, žbunja, trava….
Došao sam i da Vam kažem jedno veliko hvala! Jer bez Vas, moj život bi verovatno imao neki drugi smisao. Sa Vama, sve je drugačije. Sve je lepše, i bolje. Uvek ste me učili da ne budem sebičan, pa bih želeo da Vas na kraju ove beskrajne pesme najljubaznije zamolim da se ne uvredite ako ovu moju zahvalnicu Vama, podelite sa meni bitnom osobom na svetu… Podelite je sa mojom Marijom. Ovo je za Vas. “

Kad smo bili veliki ~ Mika Antić

Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako brljivi,
šmrkavi
i lajavi
ludo smo izmišljali
neke svoje svemire
i bili smo krilati
i bili smo zmajevi.
Igrali se piljaka
sa najlepšim zvezdama.
Crtali smo svetlošću
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smešan odgovor
na sva tužna pitanja.

Od juce smo ozbiljni.
I odjednom,
cudno:
kao da smo zgrceni,
Kao da smo stali.

Sve oko nas izgleda
glupavo i budno.
Prvi put smo odrasli,
a prvi put - mali.

I prvi put sami smo
u prepunom svetu.
I odjednom,
izgleda
nista nije za nas.
Nevesto smo.
Zbunjeni
u rodjenoj ulici,
zalutali zauvek
u ogromnom danas.

Kad smo bili veliki
do kuca
do drveca,
do tornjeva,
planina
i do pticjeg leta,
u dzep nam je stao dan,
u zenicu okean
i stala nam jos u dlan
polovina sveta.

Od juce smo ozbiljni.
I ma sta nas cudilo
- u svemu svom krilatom
kao da smo pali.
Kao da se oko nas
sve strasno probudilo:
prvi put smo veliki,
prvi put smo mali.

Da li ti je danas...

Hocu srce univerzuma
u njemu se nalaze
rijeci moje drage
poezija moje duse
u njemu se smije ceznja
dugo lomljena
i misao dugo kaljena.

Da li ti je danas
vec neko rekao
da mirises istinom
i zracis stvarnoscu
i da nabubrjele
podocnjake lazi
skrivas pod svjetle
pramenove slobode
iz cijih se pupoljaka
izleze zelja za
dodirom moga bica

Da li ti je danas
vec neko rekao
da smisljena poznanstva
polomljenih sujeta
poticu jos
iz antickog doba
Vavilonskog razjedinjenja

A ti i dalje kopnis
zelenkastim idejama
sopstvenih listova zrelosti
razlikujuci se od zvijezda
po velicini moje potrebe
za tobom - a ja te zelim

Zelim te mnogo
ne zato sto si ti - Ti
vec zato sto si Ti - Ja
I ja vidim svoj pravi lik
samo kada gledajuci tvoje suze
zaronim u dubinu tvoga bola
koji slatkim jaukom
prozima svu atmosferu
obojenog svijeta spoznaje

Rumenis od saznanja
da se u tvome Ja
prostire ogromno
polje procvalih mudrosti
cije plodove
sebicno cuvas
i po potrebi darivas
samo onima koji
po tvome misljenju
to zasluzuju

Da li ti je danas
vec neko rekao
da rijeci svoje izgovaras
jezikom mojim
i da svakom slovu
zidas grobnicu
od ljudske ljubavi
A zarobljenu
podivljalu misao
ukrocujes
tisinom moje duse

Hoces da me posjedujes
ali ne kao covjeka
vec kao svetinju
da ispijas i da
se hranis mojom
beskonacnoscu
kao svemirska noc
sto se hrani
svjetloscu moje strasti

Da li ti je danas
vec neko rekao
da Te zeli
i da Te treba
a ako nije
neka moja rijec bude
prva cigla u kuli ovoga dana
i prva zelja
u gradnji ovoga trena
da zelim te
i to je sve sto ti mogu reci
a ostali dio price
ces naci
u poluotvorenoj fijoci
svojih snova

Matija Bećković "Kad sam je drugi put video"

Kad sam je drugi put video rekao sam:
"Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu."
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme.
Brinuo sam o vremenu, pisao svim meteorološkim stanicama.
Svim poštarima svim pesnicima a naročito sebi.
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat,
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
Tu ženu sa dve senke,
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime.
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
"Gospodjice osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne?"
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i lične ljubavnike.
Volim je više no što mogu da izdržim,
Više od mojih raširenih ruku,
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila.
Moj snu, kao asfalt izbušen njenim štiklama,
Noći, za mene sve duža bačena izmedju nas,
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje.
Moje su uši pune njenog karmina,
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta.
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave
Sumo vremena, sumo ničega, ljubavna sumo,
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rodjenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu,
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao.
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha,
Radnice popodne na tudjem balkonu,
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon,
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava.
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni,
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima.
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge.
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju.
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi,
Taj andjeo, isprljan suncem list vode, list vazduha,
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju.
O sunce nadjeno medju otpacima...
Zuje uporednici kao telegrafske žice,
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu,
I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama
Kao što mene njena obećanja održavaju u životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno djubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio.
Kuća, ništavilo na svim prozorima,
Sve je dignuto u vazduh.
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.