1.
Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom…
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime…
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj…
Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime…
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje…?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan…
I već mi sve nade streme
2.
Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice…
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim…
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim…
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim…
Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.
3.
I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka…
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka…
Moj požar obojen žutim…
Znam da do tebe stiže…
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže…?
4.
Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno…
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno…
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo…
Nisu dovoljni u biti…
Ne dopiru istim sjajem…
Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima…
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo…
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima…
I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo…
Нема коментара:
Постави коментар