,,Drhtava pesma'' Mika Antić

Osećam nešto u meni raste
pomalo bolno i pomalo - belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta ću,
a mama kaže:
Još si ti balava za takve stvari.

Osećam nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i neće pod čelom da se smiri.
Tu oblog ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.
Nešto me muči
a mama kaže:
Još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:
Dva grozda kao dve tople tačke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak ludje i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.
Plačem od sreće
a mama kaže:
Još si ti balava za takve stvari.

Prirodo, čuj me:
Laganja nema!
Ti bujaj, ja ću od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružičast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
k'o i ja balava za divne stvari.